Поводом обележавања дана Националног савета чешке националне мањине, у Градској галерији отворене је изложба слика „Места која ме памте“ академске сликарке Терезе Стаменковић. Четврту самостални изложбу ове уметнице реализовали су Национални савет Чеха, Музеј у Белој Цркви и Центар за културу „Бела Црква“.

Тереза Стаменковић дипломирала је на Академији уметности у Новом Саду, ликовном одсеку, смер сликарство, у класи професора Милана Блануше 1998. године. Од исте године ради у основним школама у Белој Цркви као професор ликовне културе. Са ученицима је постигла бројне успехе излажући на више колективних изложби ученичке радове, организујући многе креативне радионице. Од дипломирања се професионално бави сликањем, а своје радове је излагала на више самосталних и колективних изложби. Њени радови се налазе у бројним колекцијама: Музеју у Белој Цркви, Кабинету председника Републике Србије, Амбасади Чешке Републике у Београду, Амбадаси САД у Београду.

Изложбу „Места која ме памте“ отворила је председница општине Бела Црква Виолета Симић.

„Почаствована сам што испред локалне самоуправе отварам ову изложбу. Терезу, нашу суграђанку видим као неког ко је дуго година, пре свега, давао изузетан допинос педагошком раду и образовању наше деце и њиховој будућности, да се остваре на уметничком плану. Мислим да је то нешто по чему ћемо је ми као родитељи и генерације ђака памтити. Искористила бих прилику да наше суграђане позовем да наредних дана дођу до Градске галерије и погледају ову изложбу“ – рекла је Виолета Симић.
Историчар уметности и в.д. директора Народне библиотеке и Музеја у Белој Цркви Игор Вокоун говорио је о Терезином уметничком раду, с посебним освртом на пејзаш који у њеном стваралаштву заузима једну од најзначајнијих стваралачких преокупација.

„Читав овај циклус слика неформално називамо – беле слике, у смислу да су велике површине остале без боје, остале непопуњене. Разлог је процес рада и резултат размишљања и промишљања, који је довео до формирања коначне композиције. Сама композиција се формира тако што уметница на отвореном простору носи платно са собом, слика пејзаш на месту на коме се он налази, да би од првобитне форме скице полако изграђивала композицију и зауставила се у оном моменту када слика, из једне апстрактне скице од неколико линија, почиње да постаје пејзаш. То је веома тежак моменат за сваког уметника, јер уметник тежи да приликом процеса рада стигне до краја. Тереза је одлучила да у овом циклусу од идеје, замисли и коначне слике остави посматрачу простора да сам доживи шта још може да се нађе у том простору“ – истакао је Вокоун.